I dok se kapi vode slijevaju niz moje tijelo, osjecam da sa njima odlazi moj teret. Teret moje duse. Njegova tezina nestaje kao i para iza vrele vode. Gubi se, iscezava.
Ali, znam da je ipak tu. Prividno je nestao, samo za trenutak. I za koji sat njegova tezina ce ponovo pasti na moju dusu, moje misli i moje tijelo.
Pa se druzimo tako, nekada se svadjamo a nekada saradjujemo. On mi je najbolji prijatelj, nikada me ne napusta, uvijek je uz mene, zna moje misli, sta me muci, sta me boli.
Ali, ako mi je prijatelj, zasto me onda muci ? Zato je taj moj teret toliko tezak ? Zasto mi malo ne olaksa i ne pomogne ? Zasto ne dozvoljava da mi poslije crnog mraka svane jutro, svijetlo i lako ?
Gubim se i nestajem. Gubi mi se lik. Ono sto spolja vide drugi nije ono sto ja vidim unutra. Ne vide moju dusu. Kako je mala, jadna, nesrecna i bolna. A jos uvijek je stitim, ne dam da je dodatno vrijedjaju i niste. Jer, ona je moja, ona sam ja a JA sam se dodatno izgubila u svim lazima.
I onda se sakrijem u noc, placem, daleko pd svih, niko i ne treba da zna. Sa suzama neka ode bar dio trskog tereta. Mozda nekada i zauvijek nestane. Ili cekam tebe, da me spasis, od mene i od sebe ?
недеља, 30. октобар 2016.
~Iz mog pera rijeci~
четвртак, 27. октобар 2016.
~Iz mog pera rijeci~
Umorna sam. Od cekanja, nadanja, vjerovanja, trpljenja. Sve ga mi je vec dosta. Gubim se u svemu tome. Nestajem ja. Postajem bezlicna dusa koja dise i govori ali nema lika, nema zivota. Nestaje sve ono sto me je cinilo, nestaje ona ljepota koja te je privukla, rusi se i propada.
A toliko je toga bilo u meni. Toliko zivota, radosti, nade, ljubavi, vjere. A sada se gubi, rasipa se i nestaje sa svakim vjetrom koji zaduva. Nisam vjerovala da je to moguce. Iskreno, nisam vjerovala koliko malo poznajem sebe, koliko malo cijenim sebe.
Istrosila sam se tako brzo. Tako brzo sam se dala u svemu ovome i sta je sada ostalo. Skoro nista. Samo obrisi i dijelovi one stare mene. I jos imam snaga da ucinim da sve izgleda dobro. Samo dobro, savrsenatvo vise ne postoji. Dok lazem druge da je sve u redu, lazem i sebe a i tebe. Pocela sam da se branim drskoscu, pokazujem kako mi je svejedno za sve, sa me nista ne dotice a ustvari, dotice me sve, i boli do srzi.
Ali, ljuta jesam. Na sebe, na tebe, na ovaj zivot. Na sebe, jer sam dopustila da posranem ovakva. Na tebe, jer si savrsen u svoj toj nesavrsenosti. Na zivot, jer nas je spojio.
I sta mi vrijedi sto sve ovo govorim kad samo ja cujem svoje rijeci. Strah me je da sa drugima podijelim moju muku, strah me je sa tebi sve priznam. I kriva sam zbog toga, samo ja. Sama sebi nanosim stetu.
I do kada tako ? Gdje je moja granica izdrzljivosti ? Koliko jos cekanja, nadanja, trpljenja mogu da podnesem ? Koliko jos sebe mogu da unistavam ? Koliko dugo da lazem druge, tebe i sebe ?
Gdje da nadjem odgovore na sva pitanja ? Gdje da nadjem, kako da vratim staru sebe ? Bolju sebe !
~Iz mog pera rijeci~
A sta ces kada ti ostanu samo uspomene ? Dragi trenuci koji se vise nece ponoviti, kojima se neces radovati prvi put. Sta radis sa tim trenucima ? Zaboravljas li ih ili u oni te uspomene ?
Krademo od zaborava i vremena drage trenutke, drage uspomene pa ih nizemo, kao bisere, u jednu veliku ogrlicu. Sto duza ogrlica, vece je bogastvo. A ima li sta vrednije od sjecanja i onih momenata koje te vrate u bolje dane, u ljepse dane u kojima ima toliko smijeha i srece ? Sjetis se dragih ljudi sa kojima si djelio i dobro i zlo, i srecu i tugu, koji su te naucili necemu, podarili ti novo iskustvo. Toliko toga !
Oni sada nisu tu, iz nekog razloga. Niste blizu, ne pijete jutarnje kafe zajedno, ne dijelite jednu kutiju cigareta, stan ili odjecu. Ne ostajete do zore u gradu, slaveci novi dan, nove ljubavi, oprastajuci se od starih. To su sada prosli dani a vi ste odrasli, postali ste veliki ljudi koji imaju kuce, porodice, nove prijatelje i teme za razgovore.
A bas se stari mogu zaboraviti ? Ne mogu, jer oni su tu negdje, mozda kilometrima daleko, ali su tu. Za vas i uz vas. I mozda necete ostati budni do zore, pijani se vracati kuci uz smijeh i pjesmu ili piti duge kafa ali ostacete prijatelji. Ostacete podrska i utociste jedni drugima, ruka spasa i rijec nade. Vi ste biseri koji su dio jedne ogrlice. A biserinsu vjecni i njihova ljepota ne prolazi.
субота, 22. октобар 2016.
~Iz mog pera rijeci~
Nekada malo znaci tako puno. Jedan minut ili samo tren je dovoljan da budes srecan, da volis i da se osjecas voljenim.
Razdvajaju nas kilometri, mora i planine, sati i godine a toliko smo potrebni jedno drugom. Za osmijeh, za rijec, za zagrljaj. Da volimo i da budemo voljeni.
Tako puno imamo da damo jedno drugom. Previse je ljubavi u ovom srcu da se ne bi podijelilo sa tobom. Toliko je ceznje za tobom da ponekad i boli. Mnogo je noci bez tebe prevedeno u zelji za tvojim dodirom.
Falis za dobro jutro, za dobar dan, za lku noc. Falis za moj osmijeh na licu i spokojan san. Potreban si mi za srecu i za tugu, da dijelimo i dobro i zlo.
Kilometre ostavi iza sebe, ostavi te velike gradove i vrati se tamo gdje te ceka neko. Gradovi ti nude raskos i svjetla, bogastvo i slavu a ja ti nudim toplinu doma, njezan zagrljaj i bezuslovnu ljubav. Malo je ali je iskreno. Malo je ali je od srca.
A cekam te, danas i zauvijek, do kraja svijeta i vremena. Zar ti treba veci razlog da se vratis ?
четвртак, 20. октобар 2016.
Синонимија глаголских облика за изражавање прошлости (Припрема за час, девети разред)
Задаци часа
|
Образовни
|
Упознавање
ученика са појмом синонимија, синонимија глаголских облика за изражавање
прошлости, дефинисање
појмова
|
Васпитни
|
Мотивисање
ученика да сазнају нешто ново о овој наставној јединици, како и када се
примјењује, какав значај она има за књижевна дјела
|
|
Функционални
|
Мотивисање
ученика за истраживачки рад, да науче како да примјењују синонимију глаголских облика за изражавање прошлости
|