~Из мог пера ријечи~

Језик и народ- оно што остаје

Говоримо ли ми заиста језиком који се зове српски, у земљи која се зове српска ?? Пишемо ли српским писмом, ћирилицом, или нам на то стављају границе ?? У земљи у којој се крв проливала, гдје је човјек на човјека гледао кроз нишан пушке да би и један и други сачувао своју вјеру, језик, писмо, светињу, сачувао се само мит о борби за све то. Језик поклањамо не размишљајући, ко год затражи свој дио, ми дајемо, и још се дичимо тиме. Туђини наше присвајају, а ми, као да смо изгубили елан за борбу, не боримо се више против њих, подигли смо бијелу заставу. Кажу да је језик огледало народа, то је земља, град, душа народа. Шта ће бити наше огледало, јесмо ли ми то изгубили земљу, град, јесмо ли душу изгубили ?? Босански, хрватски, србијански, црногорски, сутра и војвођански. А шта је српски језик ?? Изгледа- ништа ! А ко је крив. Криви смо сви, јер ћутимо, јер пуштамо да газе по нама, нашем језику и писму. Умјесто да дигнемо глас, да дивним нашим ријечима одбранимо своје,красним ћириличном словима да напишемо да је то све наше, да се зна, да сви знају, једном и заувијек. Да нас се преци не стиде, да им кости у миру почивају знајући да поштујемо и чувамо аманет који су нам оставили. Да покажемо да животи нису узалуд дати, да смо у крвавој борби сачували најважније- идентитет сваког Србина: ћирилицу и српски језик. И да смо из те борбе изашли као недужни, криви само што своје чувамо и поштујемо. Поносни, јуначког срца и чистог образа.