~Из мог пера ријечи~

Ми, Срби

Владика Николај Велимировић каже: „Усправи језик мој, Блажена Мудрости, да не одступа од истине до краја живота мога. Опомени ме присуством твојим, да бих страховао изговорити лаж. Охрабри ме присуством твојим, да би слободно говорио истину.“
Колико је искрености међу људима данас ?? Живимо у времену гдје свака ријеч, свако јело, сваки покушај лако изгуби свој значај, своју вриједност и намјену. Људи су постали неповјерљиви једни према другима, плаше се истине сакривајући се иза лажи.

Данас сви стално негдје журимо а нигдје не стижемо. Губи се оно највредније у човјеку- људскост. Људи се заправо боје, зато се крију иза лажи. Постају сурови, лажима нападају јер је напад најбоља одбрана коју наређује опрезност, а тако нема лијека суровости, јер нема лијека људској несигурности. Тражити смисао живота и постојања постала је немогућа мисија. Човјеку је све на дохват руке а опет је незадовољан. Увијек тражи више а не схвата вриједност оног што има. И сви смо такви, без изузетка. Јустин Поповић каже: „Човјек је пут на новим ужасима и новим страдањима.“ „Човјек је започет али није довршен.“ Колико се тих ужаса и страдања мора десити да би човјек постао свјестан да није све у материјалном, да има нешто вредније од сваког богаства, нешто што је трајно и непропадљиво. Да ли ће бити касно док спозна истину, да ли ће тада изгубити оно што га чини посебним од других људи ??

Језик и вјера, историја и светиња, зар то није оно што чини један народ, представља сваку јединку тог народа ?? Срби то, изгледа, не разумију, упорно то одбијамо да схватимо. Одузимају нам историју, краду нам језк, руше наше светиње, оптужују нас и за оно што смо учинили и за оно што нисмо. Не, ми то не схватамо, ту сурову истину ми прекривамо лажним надама и лажима. Док нам краду идентитет ми само ћутимо и посматрамо. Заборављамо да је славни кнез Лазар за хришћанство положио главу на пањ, уздигао се међу свеце бранећи коријен хришћанства и српства, Косово, а ми његово страдање скрнавимо, допуштајући да Косово од нас отимају а српске светиње руше. Ако они дижу руку на Бога рушећи његове домове, зар ми не чинимо горе не бранећи их. Заборављамо да нас је велики Стефан Немања завјетовао ријечима: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ- изгуби ли језк, земљу, душу ?? Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град него најмању и најнезнатнију ријеч свога језка.“ Ми језик губимо, поклањамо га, пуштамо да га други присвајају не размишљајући о посљедицама. И не, неће зло и несрећа доћи од Бога, него од човјека. Све биједе међу људима, то су несреће које учини човјек самом себи. Ради тога, увијек морамо имати у виду чији смо потомци и сјетити се којим су путем ишли наши преци да би стигли у Царство Божије, увијек као људи и као народ Божији.

Пустимо лажне наде и лажи. Потражимо истину. Тако ћемо пронаћи Бога и изгубљену вјеру. Помолимо се искрено. Нека молитва буде из срца. Није довољно само склопити руке и рећи: „Боже, молим ти се.“ Нека ријечи крену из срца па ће и молитва бити искрена. Бог нас не оставља, чује наш вапај, не оставља нас у невољи. Показаће нам прави пут а ми ћемо увидјети своје грешке. Тада ћемо учинити оно што смо давно требали, стаћемо у одбрану свог језика, своје историје, сачуваћемо их за потомке, сачувати оно што нас чини небеским народом. Јер, како каже патријарх Павле: „Невоља је било и биваће, људи и нељуди је бивало и биваће. Околности не зависе од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди то од нас зависи."