Август је. Већ увелико пролази. Почеле су неке кише а не знам да ли су љетње или оне прве, јесење. Знаш да не волим кишу. Чини ме депресивном, буди ми нека непозната осјећања која не пријају. Буде ми носталгију, за нечим што је прошло. Можда је то носталгија за тобом.
Август је. Сунце сада треба највише да грије. Сада треба да се ужива у љепоти природе, у љепотама, мирисима и укусима воћа и поврћа које су нам подариле руке вриједних сељака. Али, ова киша то све ремети. Нема оног мириса зрелог воћа које опија и мами. Или мени више не мирише исто као што је мирисало у данима када си био ту.
Да, носталгија је за тобом, сигурна сам у то. Носталгија за данима проведеним са тобом. Носталгија за твојим гласом, смијехом, додиром, погледом. Превише је носталгије око мене, у мени. Ти знаш колико нисам жељела да те пустим да одеш. Колико су ове руке добиле снаге да те снажно загрле, толико снажно да те никада не пусте а управо тада су биле најслабије. Нисам жељела да одеш. Сада смо требали заједно да уживамо у посљедњим данима љета, да заједно крадемо сунчеве зраке које полазе на починак, да заједно, у загрљају, испраћамо још један августовски дан и дочекујемо нови, загрљени.
Август је. И пролази већ. Јесен се полако ближи. Волим јесен, један њен дио. Када је све у бојама сунца и земље, када је све окупано сунцем али, ипак фали неко поред, да те повуче себи и угрије загрљајем.
Мени фалиш ти, у овим и свим данима који долазе. Сваки ми дан пролази у ишчекивању. Када ћеш доћи. Када ћеш ме загрлити и угријати топлином своје љубави.
Август је. Сунце сада треба највише да грије. Сада треба да се ужива у љепоти природе, у љепотама, мирисима и укусима воћа и поврћа које су нам подариле руке вриједних сељака. Али, ова киша то све ремети. Нема оног мириса зрелог воћа које опија и мами. Или мени више не мирише исто као што је мирисало у данима када си био ту.
Да, носталгија је за тобом, сигурна сам у то. Носталгија за данима проведеним са тобом. Носталгија за твојим гласом, смијехом, додиром, погледом. Превише је носталгије око мене, у мени. Ти знаш колико нисам жељела да те пустим да одеш. Колико су ове руке добиле снаге да те снажно загрле, толико снажно да те никада не пусте а управо тада су биле најслабије. Нисам жељела да одеш. Сада смо требали заједно да уживамо у посљедњим данима љета, да заједно крадемо сунчеве зраке које полазе на починак, да заједно, у загрљају, испраћамо још један августовски дан и дочекујемо нови, загрљени.
Август је. И пролази већ. Јесен се полако ближи. Волим јесен, један њен дио. Када је све у бојама сунца и земље, када је све окупано сунцем али, ипак фали неко поред, да те повуче себи и угрије загрљајем.
Мени фалиш ти, у овим и свим данима који долазе. Сваки ми дан пролази у ишчекивању. Када ћеш доћи. Када ћеш ме загрлити и угријати топлином своје љубави.
Нема коментара:
Постави коментар